Pesme u boji plavoj s lučonošama
svetlost istinskog zlata sravnjavam u misao jer ničeg bliskijeg nema
Čujem tvoj smeh oslonjen o moj potiljak
i tvoje reči u ovo vreme koje dolazi noseći štitove
pod budnim okom stotine prozora na tvoju obalu slažu sećanje u moć koja menja vreme
i zanos koji me vraća
Grozdovi plavog cveta skrivalice u zelenoj soli svake travke
u tkivu zlata gde je smaragd običnom bilju u svom teretu davno rođena vest
Ukivan u mermer stepenica i sladunjav cvet ruža kraj rukohvata
svet s negdašnjim licem
blaženstvo svetlosti u tvoje zenice slaže
Nemam odbačene stvari kad zaronim lice da osetim davne mirise
u pustoš u tamnu vodu smrti dalek profil čoveka koji odlazi nije put za sanjara
U svakoj godini kad počne april
u jednom od uzornih dana čelom dodirujem kamen od uspomena.
Beleg Švabiš Hola
Iz knjige Svetlost budućeg dana, Prosveta, Beograd, 2017.
Objavljeno u Kulturnom Dodatku Politike, subota, 2. 12. 2017.